Biram najbolje i zaslužujem najbolje – zato što postojim!

“Biram najbolje i zaslužujem najbolje – zato što postojim!”

Kada na radionicama, svojim polaznicama, kažem ovu rečenicu/ afirmaciju, neretko primetim iznenađenje na njihovim licima.
I znam tačno o čemu razmišljaju, jer sam i ja, jednom, imala iste nedoumice.

Često dobijem potvrdu toga u vidu njihovih pitanja i mejlova:

„Kako da poverujem da zaslužujem najbolje samim tim što postojim kada nisam tako vaspitana i naučena?“

„Moji roditelji su me učili toliko toga, ali o tome kako voleti sebe, nismo razgovarali.“

„Brinem o porodici, radim, vodim računa o svemu… Sve ove godine mislila sam da radeći sve to, volim i sebe, da se to podrazumeva.
Sada više nisam sigurna.“

Uradi ovo, uradi ono… u tom svakodnevnom ritualu obaveza, koje su nam nametnute od malena, sve OSTALO postane nam važno, završene škole, posao, briga o drugima… jedino sami sebi, ostanemo onako, USPUT.
Usput obavljamo stvari za sebe, usput pravimo planove, usput živimo, usput jedemo.
Tešimo se hranom, tim našim najdostupnijim zadovoljstvom, da će ono što je sada usput jednog dana postati jedino važno.
Živimo u začaranom krugu zamenjenih teza.

Idemo kroz život linijom manjeg otpora, ne obraćajući pažnju na svoje želje i potrebe, kao u nekom snu iz kog se budimo uvek u jednom te istom danu.
I u tom danu, hrana postaje, prvo neprimetno, a onda sve više, naše najveće zadovoljstvo i jedina uteha. Jedemo kad nam je teško, kad smo nervozni, kad smo napeti, kad nam je dosadno, kad želimo da nas svi ostave na miru, kad želimo da zaboravimo.
Hranom zatrpavamo sve one neostvarene želje i snove, za koje nismo imali dovoljno podrške, razumevanja, vremena. Sve one nataložene slabosti i emocije u nama, sav bol koji smo u životu prošli, sve gubitke, sva ona uverenja sa kojima tako dugo živimo – da ono što radimo nikada nije dovoljno dobro. Da sami nismo dovoljno dobri. Da se ljubav i pažnja zaslužuju radom i ispunjenim zadacima.
A onaj najvažniji zadatak u životu, ostavljamo, kao i sve drugo što nam je važno, za usput. Taj zadatak nije nimalo lak, ali je najlepši na svetu – zavoleti sebe zdravom ljubavlju.
Pogledati sebe u ogledalu, stvarno pogledati, pronaći sebe u tom pogledu, osetiti ponovo svoje istinsko JA, biti iskrena prema sebi i otvorena za ljubav.
Zavoleti svoje umorne oči i svaku boru na licu, zavoleti svoje mane, svoje opušteno telo, svoju nesavršenost. Zavoleti sebe u celosti, zavoleti ponovo sve ono što je godinama strpljivo u nama čekalo da bude otkriveno.
Osmehnuti se sebi, najširim osmehom iz sopstvenog šteka osmeha čuvanih za druge!
I doneti odluku!
Da, od danas volim sebe!
Da, zaslužujem najbolje!
Da, u redu je da vodim računa o sebi!
Da, voleći sebe, voleću druge još više i sve ono što radim!
Da, od danas ću ljubavlju hraniti svoje telo i svoju dušu!
Da, voleću sebe i biću nežna prema sebi, sada i uvek!
Jednostavno – zato što postojim.