Sada već punih 5 godina nisam dobila niti izgubila na kilaži. U saradnji sa nutricionistom imam sjajan plan zdrave i raznovrsne ishrane, gde ništa nije zabranjeno. Ali, kako je moj život izgledao do pre pet godina? Sada ću vam ispričati.
Te zime 2015-te poslednji put sam bila na dijeti. Još jednoj dijeti u nizu raznih dijeta. Nisam više bila sigurna ni kada sam prvi put čula za dijete, niti prvi put bila na dijeti, jer se poslednjih deset godina sve vrtelo oko dijeta. Čuješ od prijateljice, pročitaš u ženskom magazinu, vidiš na internetu – dijete su postale svakodnevica i bilo je potpuno normalno da se posle novogodišnjih praznika, sarmi, mesa i ruske salate svi kolektivno „bacimo“ na dijetu. Postalo je toliko normalno, da nisam ni primetila koliko mi je to narušilo sliku o sebi, samopouzdanje, i ono najvažnije – veru u to da ću zaista ovaj put zauvek izgubiti kilograme. Ali o temi dijete će pisati neki naredni put.
Ono što je usledilo neposredno pre kretanja na dijetu je danas tema.
Kako prođe Božić, ukoliko ima još par dana do kraja nedelje, da ipak sačekam ponedeljak da krenem na dijetu. Jer, svi krećemo ponedeljkom ili prvog u mesecu (samo što je januar, ipak, mesec hrane). I odlučim ja da krenem u ponedeljak. Odem dan pre ponedeljka u nabavku, kupim sve namirnice koje su mi potrebne, ubeđujem sebe da ću skinuti 15kg za mesec dana – jer je dijeta to „obećala“, ceo dan se ubeđujem da je to dobra odluka.
I naravno, među svim tim namirnicama za dijetu, kupim i OPROŠTAJNU HRANU.
To je ona hrana koju ću pojesti kao da mi je poslednja u životu, veče pre početka dijete. Keks, čokolada, krem, sve sastojke da se napravi domaća pizza, gusti sok… Znate već kako ide. Dok se ne pojede do kraja, nije kraj. Ovo je hrana za koju sam mislila da jedem poslednji put, da je više nikada neću okusiti nije pojesti, jer moram da smršam. Ovo su bile scene emotivnog prejedanja koje tada nisam mogla da razumem. Nakon ove noći, iako krećem na dijetu dan posle, budila sam se sa osećajem griže savesti. Kako je moguće da nisam uspela da se obuzdam?
Zašto moram da se opraštam od hrane? Jel taj proces mršavljenja toliko rigorozan? Da li postoji dobra i loša hrana? Da li ću ikada ponovo jesti svoj omiljeni keks? Jedva čekam da smršam da ga ponovo jedem!
Sve ovo su bile moje misli tada.
Ali pravo pitanje koje je došlo kasnije, možda i kao odgovor, bilo je: ŠTA SAM JA TO HRANILA U SEBI?
Sada mi je, sa jedne strane, neverovatno da sam to radila, kao što mi je neverovatno kakvu novu Aleksandru sam izgradila. Ne postoji ZABRANJENA hrana od koje se trebamo opraštati. Sva hrana može biti na vašem jelovniku (da, i slatkiši).
Sve je dozvoljeno, ali je jako važna količina. I razumevanje kada sam zaista gladna, a kada nisam.
Tek kada sam pomogla sebi, znala sam da mogu da pomognem i drugima.
Ne kroz dijete, ne kroz zabranjenu i dozvoljenu hranu, već kroz pristup koji do tada niko nije imao da meni pomogne. Holistički, sa razumevanjem emotivnih stanja, pun podrške.
Tako se rodio program ZAUVEK VITKI.
Prvi holistički program za mršavljenje u Srbiji.
Sve ostalo je istorija.
Add Comment