U novembru 2018. godine prelomila sam da odem na seminar “Zauvek vitki”. Godinu dana pre toga pratila sam objave na fejsbuku, čitala knjige o mršavljenju, povremeno pisala afirmacije. Do tog trenutka uspešna sam bila u dobijanju kilograma. Toliko sam uspešna bila da sam od 30.-te od 40.-te godine dobila 40kg više od zdrave kilaže.
Moja priča liči na priču nas zavisnika od hrane. Bila sam krupno dete. Roditelji prezadovoljni kako jedem, a nezadovoljni što sam po njihovim standardima debela. U detinjstvu sam rano naučila da svaku bolnu, intezivnu emociju mogu da preživim uz dovoljnu količinu hleba, makarona, slatkiša, nekad i voća, nekad i duplu porciju ručka ili večere. Dete nije znalo zašto mu ta hrana prija, ali je dovoljno osećalo da je izneverilo roditeljska očekivanja u pogledu fizičkog izgleda i sve te fine prelaze od studa, sramote do krivice. Nije bilo dovoljno što sam poslušno dete, dobar đak. Uvek je nedostajao taj deo slagalice. Nisam bila savrštena, a bila sam savršeni robot.
Sada da premotam mnogo godina unapred. Od 20.-te do 30.-te godine smršala sam na „idealnu“ kilažu u dva navrata. U prvom navratu imala sam probleme sa kožom lica, bacila se na uzdržavanje od životinjske hrane. U drugom navratu godinu dana sam išla na teške fizičke vežbe i neredovno, a u stvari, malo jela. U oba navrata nisam bila srećna kad sam smršala. Nisu nestali razlozi zbog kojih sam jela. Sa kilogramima nisu nestali problemi, a ja nisam uz put naučila da se na drugačiji način nosim sa stresom, pritiskom, svojim i tuđim očekivanjima, konfliktima, sitnim i krupnim nezadovoljstvima, ljutnjom, besom, neiskazanim osećanjima,… Možete i sami da dopunite spisak po želji. Kilogrami su se vratili da me zaštite, da mi daju alibi za sve neuspehe i propuštene prilike, da me uteše, da mi kažu: „Nisi ti kriva. Ti si dobra, malo popunjena, ali dobra, jer buce su dobre…“. Vratio se i stari „dobri“ poznati osećaj stida, sramote, krivice i na kraju sam prestala da svesno preživljavam svoja osećanja i sa svakim zalogajem gurala ih duboko, duboko u sebe da nikad stignu do svetla. U toku 10 godina postala sam ogromna. U mom telu bila sam ja i sve moje suze, bes, ljutnja, sve nepravde, neizrečene istine, sve uvrede, sve povrede. Sve su išle samnom kroz život. Teško sam se kretala, sporo sam mislila, bila sam kao pod antenstezijom. Bila sam srećna, dobra, nema i nasmejana spolja, a unutra izranjavana, nezaceljenja, skoro pa mrtva. Ništa nisam osećala. Nisam smela da se pogledam u ogledalo. Dok se ne vidim u ogledalu, moj teret ne postoji. Taj deo mene ne postoji.
Onda je stigao 40.-ti rođendan i prvo svođenje bilansa u životu. Shvatila sam da ne mogu da živim, a da mrzim i ne prizanajem sebe. Dala sam sebi dve opcije: 1. Biću debela i prihvatiću sebe. 2. Uradiću nešto po tom pitanju STVARNO. Bez pompe, bez očekivanja, trajno, doživotno.
Izabrala sam drugu opciju. Godinu dana pre odlaska na seminar ponavljala sam sebi: „Prihvati da si debela ili uradi nešto“. Svaki put kad bi počela da se osećam loše, ponavljala bih sebi: „Prihvati ili uradi nešto“. Kupila sam Aleksandrinu knjigu, pročitala je više puta. Kupila sam druge knjige. Nisam se pomerila sa kilažom. Tako sam sačekala radionicu 3. Novembra 2018.
U sklopu programa je odlazak kod nutricionise i nutricionistički pregled. Pre radionice idem kod nutricionistkinje Bojane. Ja sam višestruki povratnik u debljanju. Znam sve dijete i 90% sam probala. Ne znam šta da očekujem, ali pošto biram opciju da uradim nešto odlazim kod Bojane. Dijetetski režim kreće dan pre radionice i ja već rešavam prvi zadatak. Treba da ispoštujem režim i da budem 2 dana van kuće. Opcija dva („Uradi nešto“) sada postaje odgovor na pitanja: „Kako da ispoštujem režim ražim i dok sam van kuće, dok sam na radionici, na službenom putu, u gostima? Kako da popijem toliko tečnosti? Kako da uklopim režima u svoj život?“
Radionica je bila divno iskustvo. Shvatila sam da svi sa ovim problemom, imamo slične teme. Kroz radionicu i kroz grupu podrške shvatila sam da smo naučili da se svoja osećanja pretvaramo u zalogaje, da su to naše neisplakane suze, da mala deca u nama teško doživljavaju svoje patnje. Shvatila sam da smo sada odrasli koji mogu da se pobrinu za sebe, da je u redu da osećamo svoje tuge, ljutnje, besove. Imamo izbor sada i svaki naš izbor je dobar ako je svesno donešen. Na radionici počne da se topi taj ogromni teren neizgovorenih osećanja. Dobijete dozvolu i date sebi dozvolu da priznate emocije koje ste sebi nekad davno, još u detinjstvu, zabranili. Sreća punačkih ljudi je da oni svoje skrivene emocije vide u ogledalu, u tesnoj odeći i mogu da se bave njima. Da ih oslobode i otpuste.
Kroz radionicu nas je Aleksandra vodila sa razumevanjem onoga ko zna šta su patnje ljudi zavisnih od hrane. Ono najvrednije što sam dobila ovima programom je svest da sam ja odgovorna za svoj život, izgled, posao. Sa radionice sam izašla osnažena, sa puno poleta, dovoljno entuzijazma koje imate prvij mesec dana dijete, lakoća me pratila u prvim nedeljama dijete kad se najlakše odustaje. Okupljanja sa grupom za podršku dala su mi uvid u tuđe borbe. Moje traume sam mogla da sagledam iz druge perspektive. Dala sam sebi šansu da ispričam, da iz mene izađe moj bol, da se osetima sigurnom i podržanom bez obzira što se otvaram, „ogoljavam“ pred grupom. To su neprocenjivi elementi podrške. Nije bitno koliko ste kilograma skinuli između sastanaka grupe. Bitno je da li ste svesno jeli, bitno je da li ste detektovali situacije koje izazivaju intenzivna osećanja, bitno je da li bili ste svesni svojih osećanja. Na radionici i sastancima grupe za podršku dobila sam još alata koji olakšavaju život na režimu: afirmacije, meditacije, vizuelizacije. Sve pomaže i sve može, a ne mora da se radi. Deluje jednostavno, a upravo to jednostavno ponekad je najteže. Lekovito za dušu je u tom procesu dobiti podršku i razumevanje onih koji su to prošli i onih koji se nalaze u tom procesu. Saznanje da niste jedini na svetu koji se suočavaju sa svojim slabostima i povredama oslobađa samoosuđujućih misli („samo ti ne možeš da se izboriš sa kilogramima“). Na grupi se povezujete sa drugima koji imaju isti problem. Mršavljenje postaje škola za negovanje sebe iznutra i spolja, negovanje duše i tela.
Kada je prošlo dva i po meseca na ražimu, bio je januar 2019. Na merenju kod nutricioniste ja sam 12kg lakša. Po mojoj statistici za poslednjih 10 godina gubila sam najviše 8kg po dijeti. Ja lebdim. U januaru 2019. na samom početku godine ja shvatam da ću ispuniti svoju novogodišnju želju. Stvarno ću smršati ove godine. Znam da sam na pravom putu. Radim ono što sam naučila na radionici: trudim se da svesno jedem, meditiram, ponavljam sebi omiljenu afirmaciju :“Ja sam snažno prisustvo bez viška kilograma“ i pridržavam se dijetetskog režima. Radim ono što sam odabrala u opciji „Uradi nešto“. Svako veče pripremam hranu za sutra, nosim svoju hranu svuda sa sobom i jedem svoju hranu, poštujem unos hrane i tečnosti, poštujem vremenski razmak između obroka. Nije lako, ali je to moj izbor. Spremanje hrane postaje moja omiljena aktivnost. Svako veče to je vreme koje posvećujem sebi i svom zdravlju. Ja konačno brinem o sebi. Pripremam čaj za jutro. Iskazujem sebi ljubav kroz tu hranu. Konačno sam negovana žena.
Bilo je teško nositi tovar hrane na posao svaki dan. Nositi kofer hrane na put. Bilo je nekad i teško čekati vreme između obroka. To mogu da uporedim sa vežbanjem. Hoću da uradim 10 trbušnjaka. Krenem da radim, a na osmom trubušnjaku hoću da odustanem, sve me boli. Uradim nekako i deveti i deseti trbušnjak jer znam da mogu. Onda me preplavi osećaj postignuća, izdržala sam, uspela sam. Bilo je dana kad sam dozvolila sebi da probam kakav je to osećaj biti gladan i da li to mogu da izdržim. Bilo je dana kad sam u sebe strpala hrane na silu samo da ne osetim ništa, da zaštitim sebe na stari poznati način. Osetila sam se kao nekad i rekla sebi da znam, umem i zaslužujem bolje i sutra ponovo bila na režimu.
Za mojih 11 meseci na režimu otišlo je 40kg viška. Otišla je patnja i ostala sam ja, ovaj put spremnija održim kilažu. Još u toku režima rekla sam i sebi i drugima: „Jela sam šta sam htela, koliko sam htela i kad sam htela. Nema ništa na svetu što nisam probala od hrana, a da sam želela. U redu sam sa tim da ostanem na režimu do kraja života“. Spremna sam da platim tu cenu.Hrana je pre ovog programa i dijetetskog režima bila moje utočište, izgovor, brzo rešenje za sve probleme. Menjam tu zavisnost za nova iskustva. Otvaram se za divne ljude i nova divna iskustva koje su već u mom životu i koja mi idu u susret. Svesna sam da je ovo samo prvi nivo igrice „Zauvek vitki“. Igram sad sledeći nivo – održavanje.
Add Comment