Prvih 12 kilometara

Prvih 12 kilometara

Prvih 12 kilometara

Danas sam posle 7 meseci redovnog treniranja trčanja probila sve moguće barijere. Prva je bila u kilometraži a druga je bila u glavi. 🙂

Od kako sam počela da trčim ideja mi je da budem u svojoj zoni konfora odnosno da mi bude uživanje. I nisam poklekla u tome čak ni kada mi je moja draga Jeca objašnjavala da za 3 meseca može da se pređe sa 400m na 21km. Meni se nekako činilo da ću se u toj varijanti mučiti i slađa mi je bila moja trka zadovoljstva na beogradskom maratonu nego bilo šta u tom trenutku. 🙂

I bila sam u pravu. Za sebe.

I tako mic po mic, dođoh ja sa mojih 400m na 8km. I bilo mi je teško da poverujem a rezultati su vrlo egzaktni i (što je meni često potrebno 🙂 ) koliko god to moja glava htela da negira dokazi su tu. 🙂

To je inače još jedna fantastična stvar sa trčanjem, rezultati su veoma brzo vidljivi i merljivi! Ja sam sa 400m koje sam sa pola duše istrčala na prvom treningu u decembru, za samo par meseci došla do deset puta veće dužine, odnosno već krajem marta trčala 5 km. Tada mi je krug oko Ade (oko 8km) delovao kao misaona imenica ali i to se desilo samo mesec dana kasnije. 🙂

Postoji i jedna urbana legenda, u trenutku kada sam je čula pomislim da je to u pitanju, koja kaže da u svakom trenutku možeš da istrčiš bar 5 km više od onoga što trčiš… Ma ne verujem ja to. I ja i moje telo tačno znamo koliko još metara ima do kraja… 🙂

A onda dođe današnji trening. Zadatak 12km!!!!!

12km, 12 000m, oko sat ipo trčanja.

A ja došla do 8. I onda, kao i obično, u situacijama kada smo na domak nečega zaista značajnog na našem putu, bilo trkačkom bilo životnom, kreće da se odvija unutrašnji dijalog. „Znači nema šanse da pređem 12km. Nema šanse. Možda bih mogla 10 ali ne, nema šanse, ipak sam pauzirala neko vreme, dobro možda dve nedelje,ali pauza je pauza. Ipak ne mogu. A i do sada sam trčala sat vremena max a sada treba sat ipo. Mislim, stvarno ne mogu. Realno.“  Ha, ha 🙂 Realno, kako da ne?! 🙂

I pitam ja mog trenera na prošlom treningu šta da radim danas (očekujući da će mi reći da idem na 8 ili max 10) a on mi kaže “Idi na 12. Samo idi na 12. I ako staneš na 10, 11 i dalje idi na 12.“ I doda brojke (kao što rekoh, to je meni jaako važno 🙂 🙂 🙂 ) i konstatuje da trčim već sedam meseci, da mesečno prelazim po 60-70 km. Da sam stekla kakvo takvo trkačko iskustvo i da nema prepreke za mene. Da je jedina prepreka u mojoj glavi. U MOJOJ GLAVI.

Pa ako je tako onda prepreke nema 🙂 U tom trenutku mi je došlo pred oči sve što sam ikada čula, pročitala i o čemu, u krajnjoj liniji, ja predajem drugima a to je da su ZAISTA sve prepreke u glavi.

Današnjim treningom sam potvrdila čuvenu izjavu Henri Forda koja kaže da “Ako misliš da možeš, u pravu si. Ako misliš da ne možeš, opet si u pravu!“

Krenula sam na 12 i istrčala sam 12km! Jeeeeeeeeej 🙂

Imala sam savršene vremenske uslove, savršenu grupu za trčanje, čak smo sve vreme pričale J a i poslednjih par kilometara kada su krenule noge i dah da me izdaju, moje devojke su me čekale i vukle napred tako da odustajanje nije bilo opcija. ODUSTAJANJE NIJE BILO OPCIJA.

To osećanje sreće i radosti i mira koji nastupio nakon cilja teško da rečima mogu da vam opišem. Jedino što mogu da vam kažem je – patike u ruke i trk na stazu!

Dodaj komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena *

Top